MONTEVIDEO FILMSTER TE VIDEO
Uhhh… utisci. Generalno film mi se svideo.
Lepo je videti neko drugo doba... srećnije, bezbrižnije. Ali koliko ipak bezbrižnije? Film pokazuje srpsku državu pod drugim imenom, možda ne baš pod istim temperamentom, al pod istim karakterom. Moćnici i buržoazija gledaju opet samo svoj džep i interesi države su svakako u džepu nekog od tih budžovana, a ne mlade perspektivne omladine.
Al prvo bih želeo da ispričam zašto mi se film svideo...
Sviđa mi se scenografija i kostimografija - veoma realistično realizovano, sa dosta detalja. Kad bi me neko pitao koji likovi, scene, delovi filma su ostavili na mene najviše uticaja, rekao bih tj. podelio bih film u tri priče unutar priče samog filma. Sve tri su ili šaljivog karaktera ili u stilu večitog nadmetanja, dokazivanja.
Jedna od stvari i prva na moji listi koja je najviše ostavila utisak na nas oboje filmstera jeste šaljiva, blesava, pomalo detinjasta komunikacija kafendžije Rajka (Milutin Mima Karadzić) i berberina Bogdana (Branimir Brstina). Stalna potreba da jedan drugom kažu u lice ili signaliziraju koliko se razlikuju i dokažu ko je u pravu... nadmetanje u mišljenjima u prisustvu drugih... i posle svega toga ipak veliki drugari. J
Izuzev njih, veoma mi se svideo proces prilagođavanja mladog Tirketa (Miloš Biković) u novom društvu, društvu klupskih fudbalera. Ušao je dosta samouvereno, pomalo drsko i nadmeno (ipak treba da se izbori za svoje mesto u timu, prvi zubi su najvažniji), ali opet voljan da primi savet i primi ruku saigrača. Gladan brzog dokazivanja, Tirke se vrlo brzo i možda malo očekivano zamerio Milutincu (Viktor Savić), igraču iz protivničkog tima. Tu je došlo do sukoba i to trajalo sve do trenutka dok se ceo tim Milutinca, zajedno sa njim, nije priključio lokalnoj tuči ne bi li stao u odbranu upravo onog tima kojem se do juče mrštio. U zatvoru su, prepušteni situaciji, ukrštajući međusobno poglede, u svega par kvadrata, ipak našli zajednički jezik i čak postali jako dobri prijatelji. Ceo taj razvoj situacije i prilagođavanje dva različita tima na rad u jednom zajedničkom, u reprezentaciji, je na mene ostavio skroz pozitivan utisak.
Treća priča zasnovana je na komunikaciji Tirketa i Moše (Petar Strugar). Njihovo upoznavanje nije prošlo baš najbolje, al kad je došlo do škripca Moša je pružio ruku i priliku Tirketu da zaigra u timu sa njim. Stvari su se skroz obrnule i vrlo uskoro njih dvojica postaju veoma dobri prijatelji. To prijateljstvo biva poljuljano u nekoliko navrata u filmu. Na kraju sve dolazi na svoje i tim je kompletan. Kako na terenu, tako i društveno.
Film sve vreme prate vesele stare melodije, a i fotografija filma od početka do kraja nam stvara sliku nekoj sijajućeg sveta, sveta koji dolazi i obećava (bez obzira na sukobe mišljenja u i razna nezadovoljstva u državnom uređenju i njenim postupcima prema prvom timu zemlje).
Naravno, nezaboravne su scene sa trenerom i njegovim najboljim prijateljom golubom Radivojem. Jako mi se svidela uloga Nikole Đurička, kao i njegova gluma. Osoba koja za sve ima rešenje, ali kakva sredstva su u pitanju i koliko su delotvorna ta rešenja to samo on zna! A tek rečenica: „Jel vidite da nam golub sastavlja ekipu??” Primetih i propatnu ulogu skitnice koja je svugde prisutna - i na stadionu, i na ulici, za vreme tuče, pa čak i u zatvoru (njegov tekst je odličan, veoma zabavan).
Meni lično se nije, nažalost, svidela gluma tačnije uloga koja je dodeljena Srđanu Todoroviću. On je vrstan glumac i po meni se nije snašao u ulozi komentatora (dosta statično i mlako), dok je Boda Ninković bio odličan! Isto bih stavio zamerku na preterano burnu i prepotentnu glumu Sergeja Trifunovića. Shvatam da je dobio ulogu sa takvim zahtevom, al mislim da je željan nekog stalnog „dramatizovanja” likova koje glumi, bez obzira šta mu bilo dodeljeno da radi. Možda malo teža zamerka filmu je pištolj kao sredstvo za ubeđivanje gostiju iz Bugarske da odustanu od takmičenja. To opet „malo” stvara lošu sliku o nama, bez obzira na to šta ja ranije bilo sa Bugarima.
Moja lepša M polovina mi je skrenula pažnju na još dve stvari koje su malo imale negativan uticaj na film - bespotrebno psovanje u nekim određenim scenama (ipak bi ovaj film mogao biti i mislim da jeste delom i porodični, pa ima sigurno i male dece u bioskopskim salama... kao što je bio slučaj kad smo MI bili) - koliko god mi kao narod bili takvi, mislim da nije toliko teško suždrzati se nekad i izbaciti neke psovke iz scenarija; druga stvar je to što je žalosno i pomalo deprimirajuće videti da ni tada situacija nije bila mnogo drugačija - da ništa ne može lako, a što bi lako kad neko može da očisti „samo” nekoliko stotina, hiljada cipela za odlazak mladog tima na svetsko prvenstvo, da država ništa neće da uradi po tom pitanju već se opet odlučuje preko grbače naroda.
Ne želim da zamerke ovom filmu budu slika onoga što sam gledao. Film je na mene ostavio veoma lep utisak i vredi ga pogledati. Jako mi je drago što je Dragan Bjelogrlić krenuo i sa režijom i mislim da ga na tom polju domaće kinematografije tek čekaju veliki uspesi, ako nastavi ovim tempom.
Inace, još jednu stvar da dodam, zamalo da zaboravim − nećete nam verovati, ali jedno veče smo se MI u sitne sate šetali Knez Mihailovom kada smo videli da je sve u nekom starinskom fazonu. Pitali smo ljude što postavljaju scenografiju, za šta je to, a oni nam odgovoraju “Pa valjda za Šotru, otkud znam”… Eeee, pa dragi naši filmsteri, sada znamo!
I.
