Jedi italijansku, moli kroz meditaciju, voli seksi brazilce

Od čega bežimo

Svako od nas ponekad ima želju da ode, da pobegne od života kakvog ga poznaje i da vidi, da li je negde drugde išta drugačije.

Čula sam jednom jednu fantastičnu istinitu priču o Italijanu koji je imao neki kancelarijski (al dosta dobar) posao i kome je u nekom trenutku prosto prekipelo. Kupio je kartu u jednom pravcu za Kankun, a tamo se zaposlio u nekom kafiću kao konobar. Dok je tako živeo upoznao je jednu devojku, koju je posle oženio i dve godine nakon što je sleteo na tlo Meksika, vratio se u Italiju, nastavio da se bavi svojim poslom iz struke i da živi životom od koga je prvobitno bežao.

Priča je zanimljiva, tera da razmišljaš a na neki način je i inspirativna. Međutim, za većinu nas, iako imamo takve porive s vremena na vreme, želja da se pobegne obično ostaje samo mašta – uglavnom zato što shvatimo da nemamo od čega da bežimo.

Elem, na neki način to je uradila i Liz (Julia Roberts), spisateljica koja nakon neuspelog braka i nekog jadnog pokušaja veze beži od stvarnosti i svog života. I to kako (tj. gde) samo beži! Hvala Bogu pa je imala love da sve to i finansira!

Prvo ide u Italiju, pa u Indiju, i na kraju na Bali da poseti nekog matorog „mudraca“ koji joj je rekao da se obavezno vrati kada je prošli put bila tamo.

Italija je vrlo klasično prikazana OSIM neobjašnjivog nedostatka vodovoda tj. bojlera...WTF? Iako totalno predvidiva (negde sam pročitala da je taj deo filma više ličio na putopis nego na film), Italija je ipak bila najrealniji i najprijatniji deo filma. Šta više, diskusija o jednoj reči koja opisuje neku zemlju, grad, ili čoveka je vrlo zgodna vežba (hmm... koja bi reč mogla opisati Filmstere?). Takođe, scena u Avgustovom mauzoleju je uspela da bude inspirativna – u smislu da ništa ne traje zauvek u svom prvobitnom stanju, ali da, iako se stvari vremenom menjaju, one ostaju svoje.

I hranaaa, Italiju je definitivno obeležila hrana, vino, espreso... mislim da mi je za vreme scene u Napoliju gde jedu picu bukvalno krenula voda na usta... mmmm... Međutim, Liz, po planu, posle nekog vremena odlazi iz Italije i tu, po mom mišljenju, priča kreće da se raspada.

U Indiji je otišla u hram da bi razvila svoju „duhovnu“ stranu. Tamo riba podove, pokušava da ćuti i uči se da meditira. U hramu je neki lik iz Teksasa stalno smara, i promalja se klasična priča o indijskoj tinejdžerki koju roditelju udaju a ona je zbog toga nesrećna. Liz naravno iz svega toga izvlači vredne poruke... jer... ipak je zbog toga krenula na put, zar ne? Da izvuče pouke i sve moguće shvati kao znak.

Posle odlazi u Bali gde konačno sreće svoj ljubavni interes (Javier Bardem) i trudi se da pređe preko svojih glupih strahova i fiks ideja. Osim toga, deo priče u Baliju je prilično jednoličan. Htela bih da pomenem samo jedan deo koji je kao što je nedostatak tople vode u Italiji, ili ugovoreni brak u Indiji, bio potpuno stereotipičan a istovremeno, potpuno nebitan za samu radnju filma. Pričam o delu gde traži od prijatelja u Americi da umesto da joj kupuju poklon za rođendan pošalju pare nekoj ženi nadrilekaru kako bi ona izgradila kuću za sebe i dete. Lepa zamisao, ali potpuno nepotrebna u filmu.

Na neki način, možda je film ipak i dobro opisao transformaciju njene ličnosti jer kada na kraju donosi zaključak da je njena reč attraversare (što na Italijanskom znači „preći“) zaista ne bi mogli zamisliti na početku filma ili u Italiji kada pričaju o tome da donosi takav zaključak.

S druge strane, potpuno nerazvijena priča i odnos između nje i dečka glumca kao i potpuni nedostatak hemije između Džulije Roberts i Havijera Bardema predstavlja jedan ogroman minus.

Na kraju, mogli bi reći da je zaključak filma, da je ipak u celom svetu glavna vrednost familija i partnerstvo. Drugim rečima, čovek će uvek biti srećniji ako ima to s kim da podeli, sa partnerom, porodicom, familijom.

A za kraj, jedan citat iz filma koji me je oduševio:

"Imati dete je kao tetoviranje lica. Treba da budeš siguran da je to ono što želiš pre nego što to i učiniš."

M.